Поштовани ученици, на нашем новом сајту можете наћи сав додатни материјал који ће вам користити за часове веронауке!!!
КО СУ НАШИ БЛИЖЊИ?
Победа с’ ближњима
Пре неколико година, у Сијетлу, на пара- олимпијским играма[1], девет такмичара, сви са посебним потребама, постављени су на стартну линију за почетак трке на 100 метара. На звук пиштоља, сви потрчаше, истина, не баш сви са црте, али са уживањем и жељом да истрче трку до краја и победе. У току трке један се дечак спотакао на стази, преврнуо се неколико пута, и почео да плаче. Његов су плач чули остали такмичари. Они успорише и осврнуше се. И сви се окренуше и пођоше ка њему. Једна девојчица, која је боловала од дауновог синдрома, саже се ка њему, пољуби га и рече: „ово ће помоћи да буде боље“. И њих деветоро, испреплетених руку, прође заједно кроз циљ. Сви на стадиону су устали и навијачка радост потрајала је неколико дугих минута. Људи који су томе присуствовали још увек препричавају ову причу. Зашто? Зато што сви ми, негде дубоко у себи, знамо да није најважније у нашем животу да будемо победници. Далеко важније је да будемо ти који ћемо знати да се радујемо успеху других људи, а нарочито онда ако смо били помоћници и подршка у том успеху. Ова прича нам осликава значење ближњих у нашем животу. Ко су наши ближњи? У овој причи сви атлетичари су показали љубав према ближњем.
У Новом Завету постоји прича о милостивом Самарјанину који на примеру показује љубав према ближњима. Прича се налази у Лукином јеванђељу. Једног човека су у близини Јерусалима ухватили разбојници, претукли, и полумртвог оставили на путу. Поред измученог човека су прошла два човека Јеврејина, један за другим. Обојица, од којих се очекивало да ће помоћи рањенику, важили су за углед народу и били су из истог града као и намучен човек. Убрзо је наишао трећи човек, Самарјанин, дакле потпуни странац. У то време Јевреји и Самарјани нису били у добрим односима. Самарјанин је одмах помогао претученом човеку, завио му је ране и пребацио га до гостионице да се одмори. Тог Самарјанина је интересовало само да помогне човеку. Тај странац је платио све трошкове лечења, као и дневнице у гостионици. Самарјанин помаже потпуном странцу и тиме испуњава заповест о љубави – ЉУБИ БЛИЖЊЕГ СВОГ КАО САМОГ СЕБЕ.
Христос нам је дао ову важну заповест. Она се испуњава када поштијемо друге, када помажемо другима. Кроз та дела ми сведочимо нашу веру и љубав. У Светом Писму се од нас тражи вера и љубав која се пројављује кроз дела. У првој причи, као и другој видимо ко су наши ближњи. По тематици из прве приче, пре пар година је снимљен анимирани филм „Cars“ (аутомобили) са Муњом Меквином. Муња тражи само славу, али изгубљен у малом градићу поред некадашњег славног шампиона у тркама на стази, схвата да освојити пехар не значи само јурити до циља. Такав пехар је само метална посуда. Трка на стази значи поштовати противника. То је показао. Од тројице такмичара Муња је био најбржи, али закочио је пред самим циљем. У том тренутку вратио се на средину стазе јер се један од такмичара преврнуо. Исправио је ауто и противника је са задње стране подупирао и гурао да би и он стигао до циља и завршио трку.
Топла препорука-погледати цртани
У ПРИЛОГУ ИСПОД ТЕКСТА МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ ЛЕКЦИЈУ У WORD-u.
[1] Пара-олимпијске игре се одржавају након олимпијских игара и на њима учествују особе којима је потребна нарочита пажња.
Пре неколико година, у Сијетлу, на пара- олимпијским играма[1], девет такмичара, сви са посебним потребама, постављени су на стартну линију за почетак трке на 100 метара. На звук пиштоља, сви потрчаше, истина, не баш сви са црте, али са уживањем и жељом да истрче трку до краја и победе. У току трке један се дечак спотакао на стази, преврнуо се неколико пута, и почео да плаче. Његов су плач чули остали такмичари. Они успорише и осврнуше се. И сви се окренуше и пођоше ка њему. Једна девојчица, која је боловала од дауновог синдрома, саже се ка њему, пољуби га и рече: „ово ће помоћи да буде боље“. И њих деветоро, испреплетених руку, прође заједно кроз циљ. Сви на стадиону су устали и навијачка радост потрајала је неколико дугих минута. Људи који су томе присуствовали још увек препричавају ову причу. Зашто? Зато што сви ми, негде дубоко у себи, знамо да није најважније у нашем животу да будемо победници. Далеко важније је да будемо ти који ћемо знати да се радујемо успеху других људи, а нарочито онда ако смо били помоћници и подршка у том успеху. Ова прича нам осликава значење ближњих у нашем животу. Ко су наши ближњи? У овој причи сви атлетичари су показали љубав према ближњем.
У Новом Завету постоји прича о милостивом Самарјанину који на примеру показује љубав према ближњима. Прича се налази у Лукином јеванђељу. Једног човека су у близини Јерусалима ухватили разбојници, претукли, и полумртвог оставили на путу. Поред измученог човека су прошла два човека Јеврејина, један за другим. Обојица, од којих се очекивало да ће помоћи рањенику, важили су за углед народу и били су из истог града као и намучен човек. Убрзо је наишао трећи човек, Самарјанин, дакле потпуни странац. У то време Јевреји и Самарјани нису били у добрим односима. Самарјанин је одмах помогао претученом човеку, завио му је ране и пребацио га до гостионице да се одмори. Тог Самарјанина је интересовало само да помогне човеку. Тај странац је платио све трошкове лечења, као и дневнице у гостионици. Самарјанин помаже потпуном странцу и тиме испуњава заповест о љубави – ЉУБИ БЛИЖЊЕГ СВОГ КАО САМОГ СЕБЕ.
Христос нам је дао ову важну заповест. Она се испуњава када поштијемо друге, када помажемо другима. Кроз та дела ми сведочимо нашу веру и љубав. У Светом Писму се од нас тражи вера и љубав која се пројављује кроз дела. У првој причи, као и другој видимо ко су наши ближњи. По тематици из прве приче, пре пар година је снимљен анимирани филм „Cars“ (аутомобили) са Муњом Меквином. Муња тражи само славу, али изгубљен у малом градићу поред некадашњег славног шампиона у тркама на стази, схвата да освојити пехар не значи само јурити до циља. Такав пехар је само метална посуда. Трка на стази значи поштовати противника. То је показао. Од тројице такмичара Муња је био најбржи, али закочио је пред самим циљем. У том тренутку вратио се на средину стазе јер се један од такмичара преврнуо. Исправио је ауто и противника је са задње стране подупирао и гурао да би и он стигао до циља и завршио трку.
Топла препорука-погледати цртани
У ПРИЛОГУ ИСПОД ТЕКСТА МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ ЛЕКЦИЈУ У WORD-u.
[1] Пара-олимпијске игре се одржавају након олимпијских игара и на њима учествују особе којима је потребна нарочита пажња.
Ближњи.docx | |
File Size: | 88 kb |
File Type: | docx |
О Божјим даровима и нашима талентима
Прича о талентима и даровима
Необичан је сан уснила једна жена. Ушла је у неку велику продавницу, кад тамо, за тезгом стоји Арханђео Господњи.
-Арханђеле свети, јеси ли то ти? –радосно упита жена. -Да, то сам ја, -одговори Арханђео. -А шта могу код тебе да купим? -Овде има свега, али се не купује нити продаје, него Господ, по милости својој дарује. -Ако је тако, молим те да Га замолиш да ми да здравље, срећу, лепоту, успех и много пара.
Арханђео се осмехну и оде у магацин по наручену робу. Врати се после неколико минута, носећи у руци малену папирну кесу. -Шта, зар је то све!? –разочарано узвикну жена. -Јесте, то је све-одговори Арханђео. Зар ти ниси знала, да Господ даје само семење? А за остало ћеш морати сама да се потрудиш.
Разјашњење овог сна можемо схватити када прочитамо причу о талентима које нам Бог даје. Прича се налази у светом Јеванђељу по Матеју 25, 13-30. Једне прилике, господар је пре поласка на путовање позвао тројицу својих слугу. Првом слуги је дао пет златника, другом два а трећем један. Господар је знао колико свако од њих ради и очекивао је да те златнике умноже сходно свом труду. Први слуга је започео посао и зарадио још пет златника. Други слуга се такође потрудио и добио још два златника, док је трећи слуга свој једини златник закопао у земљу. Када се вратио господар, позвао је слуге. Први и други слуга су имали шта да покажу, оно што су добили на почетку то су умножили. А трећи слуга је дошао снужден говорећи да ништа није урадио. Господар му одговара: „зли и лењи слуго, требало је и ти да умножиш златник који си добио“...
Ако повежемо ове две приче, видећемо да свако од нас има по неки дар. Неко има леп глас, неко лепо црта, неко лепо слика. Те дарове и таленте нам даје Бог. Али ми треба да се потрудимо као двојица првих слугу, да развијемо те дарове и најпре да их препознамо у себи. Ако лепо пишемо саставе, онда на томе радимо, читајмо друге књиге да би се обогатили и тиме другима преносили своје знање. Ако имамо дар да напишемо леп састав на једној страници онда се потрудимо да умножимо тај таленат, да од једне странице почнемо и завршимо целу књигу. То су урадили први и други слуга, и тај задатак има она жена која је сањала сан.
У ПРИЛОГУ ИСПОД ТЕКСТА МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ ЛЕКЦИЈУ У WORD-u!
Необичан је сан уснила једна жена. Ушла је у неку велику продавницу, кад тамо, за тезгом стоји Арханђео Господњи.
-Арханђеле свети, јеси ли то ти? –радосно упита жена. -Да, то сам ја, -одговори Арханђео. -А шта могу код тебе да купим? -Овде има свега, али се не купује нити продаје, него Господ, по милости својој дарује. -Ако је тако, молим те да Га замолиш да ми да здравље, срећу, лепоту, успех и много пара.
Арханђео се осмехну и оде у магацин по наручену робу. Врати се после неколико минута, носећи у руци малену папирну кесу. -Шта, зар је то све!? –разочарано узвикну жена. -Јесте, то је све-одговори Арханђео. Зар ти ниси знала, да Господ даје само семење? А за остало ћеш морати сама да се потрудиш.
Разјашњење овог сна можемо схватити када прочитамо причу о талентима које нам Бог даје. Прича се налази у светом Јеванђељу по Матеју 25, 13-30. Једне прилике, господар је пре поласка на путовање позвао тројицу својих слугу. Првом слуги је дао пет златника, другом два а трећем један. Господар је знао колико свако од њих ради и очекивао је да те златнике умноже сходно свом труду. Први слуга је започео посао и зарадио још пет златника. Други слуга се такође потрудио и добио још два златника, док је трећи слуга свој једини златник закопао у земљу. Када се вратио господар, позвао је слуге. Први и други слуга су имали шта да покажу, оно што су добили на почетку то су умножили. А трећи слуга је дошао снужден говорећи да ништа није урадио. Господар му одговара: „зли и лењи слуго, требало је и ти да умножиш златник који си добио“...
Ако повежемо ове две приче, видећемо да свако од нас има по неки дар. Неко има леп глас, неко лепо црта, неко лепо слика. Те дарове и таленте нам даје Бог. Али ми треба да се потрудимо као двојица првих слугу, да развијемо те дарове и најпре да их препознамо у себи. Ако лепо пишемо саставе, онда на томе радимо, читајмо друге књиге да би се обогатили и тиме другима преносили своје знање. Ако имамо дар да напишемо леп састав на једној страници онда се потрудимо да умножимо тај таленат, да од једне странице почнемо и завршимо целу књигу. То су урадили први и други слуга, и тај задатак има она жена која је сањала сан.
У ПРИЛОГУ ИСПОД ТЕКСТА МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ ЛЕКЦИЈУ У WORD-u!
О_ТАЛЕНТИМА.docx | |
File Size: | 319 kb |
File Type: | docx |
УВОД СВЕТО ПИСМО
-у приложеном word документу можете прочитати лекцију о Светом Писму-
О_Светом_Писму.docx | |
File Size: | 58 kb |
File Type: | docx |
У прилогу можете преузети ПП презентацију на тему - свет Библије
СВЕТ_БИБЛИЈЕ.pptx | |
File Size: | 300 kb |
File Type: | pptx |
|
АПОСТОЛИ.docx | |
File Size: | 42 kb |
File Type: | docx |
Најзанимљивија су предавања када наставник и ђаци замене места па ученици припреме лекцију и перфектно је испредају... Део њиховог труда види се на следећој слици!
НЕКОЛИКО РЕЧИ О СВЕТОМ САВИ
Данас када Српска Православна Црква слави осамсто година своје самосталности, широм наших манастира и цркава чују се оне дивне речи исписане у Светом Писму: „Диван је Бог у светима својим!“ Овим речима славимо нашег учитеља, оца, епископа и сведока љубави Божије-светитеља Саву.
Свети Сава је био велики песник у срцу. Његова вера била је права поезија. Његова нада била је усмерена на слогу српског народа, а његова љубав, као покретач, дата је Цркви и Христу. Зато је млади Растко кренуо путем којим се ређе иде, путем светлости и истине који га је одвео на Свету Гору.
На чудесној Атонској Гори, заједно са својим оцем-монахом Симеоном, подигао је из пепела манастир Хиландар. Почетком тринаестог века Српска Црква постала је независна од Грчке Цркве. Грчки цар Теодор Ласкар и патријарх Манојло дали су му чин првог српског архиепископа. Године 1219.стварајући српску Цркву стварао је и српску државу и културу.
Први корак у стварању српске културе било је увођење крсне славе као поштовање хришћанских светитеља-заштитника породице. У част првом српском просветитељу школе и факултети данас славе Светог Саву као школску славу и памте оне мудре речи: „Ко је Србин и Савом се као оцем дичи, нек његовим ходи путем и на њега личи."
Свети Сава је у свакој прилици помињао последње речи свога оца Симеона Мироточивог: „ Благословен си Господе! Све што дише нека хвали Господа!“ Савине речи биле су молитва. Његова дела-била су молитва. Његов живот био је богоугодна молитва. Живео је по Јеванђељу. Био је неуморни проповедник божанске речи свима! Подвижник, епископ, милосрдан, светли пример побожности.
Пре свог повратка у Србију, Сава је у монашким испосницама саставио Законоправило по ком ће се уредити црквени живот. Срби ће из овог законика сазнати да је језик исто што и светлост. Поновиће речи чувене повеље Стефана Немање: „Чувај чедо моје мило језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу. Језик је чедо моје тврђи од сваког бедема!“
Сава је овим законом желео мир. Успео је да уведе један висок правни ред стварајући основу за један здрав национални живот. Бринуо се о сиромашнима и болеснима. Штитио робове од самовоље господара, помагао сиротим девојкама... Свима је био све. Његов живот је био химна љубави по којој љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, не горди се, не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада неће престати!
Један мудри човек је рекао – да волети у ствари значи умети запазити и остварити потребе оног другог- потребе ближњих. Сава је својим законоправилом, својим речима и делима остварио потребе српског народа, да имају државу и цркву. Само тако је могао Свети Сава да положи темеље на којима ће се испунити речи цара Давида: „Шта има тако лепо и тако красно него да браћа живе заједно!“
Уочи Савиног повратка у отаџбину, у Србији су настала тешка времена. Сава је решио да мошти светог Симеона Мироточивог пренесе у Србију где ће Срби пред кивотом свог првог државног вође произносити молитве Богу. Златоречиви Сава, лира Духа Светога, Србима доноси молитвеник:
У том су малом молитвенику велике речи писале:
Србија, народ, Студеница, Жича,
Испод црних угарака васкрслог Христа прича...
Ти ми помози, Боже у свему ми се нађи,
Водећи народ свој поведи ме, оснажи...
Љубим сваку планину, пастира а и мрава
И свака је мени река као Морава плава.
Молим Те Свевишњи Боже за свој народ
Понекад прав, а понекад крив
Да заувек будем са њим!
Дошао монах Сава из Свете Горе у Србију да мири браћу.
На једном пољу, угледа двојицу: дигли један на другог ножеве. Монах Сава сјаха са коња па вели: Станите браћо!
-Откуд ти монаше знаш да смо браћа?
- Чим сте потргли ножеве и свађате се око имања, браћа сте. Волиш ли ти- пита Сава старијег- имање или брата?
-Брата наравно!
-А ти?-окрену се Сава млађем брату.
-Ја више волим брата од сто имања... И сад му га, пред Богом, поклањам!
-Не, не!- викну старији- брате ја теби поклањам имање!
-Сад се загрлите, као браћа- вели им калуђер.
Одлазеђи монах Сава помисли:
ЛАКО ЈЕ ПОМИРИТИ БРЋУ ОКО ИМАЊА... АЛИ, КАКО ЋУ ПОМИРИТИ МОЈУ БРАЋУ ОКО ВЛАСТИ? СРБИН ЋЕ СЕ ПРЕ ОДРЕЋИ ИМАЊА НЕГО БРАТА, АЛИ ЋЕ СЕ ПРЕ ОДРЕЋИ БРАТА НЕГО ВЛАСТИ! МОЖДА БИ НАШ СВЕТИ ОТАЦ НЕМАЊА МОГАО ЗНАТИ... ПИТАЋУ ЊЕГОВЕ МОШТИ.. ЗАТО ИХ НОСИМ ИЗ СВЕТЕ ГОРЕ У СРБИЈУ.
Свети Сава је био велики песник у срцу. Његова вера била је права поезија. Његова нада била је усмерена на слогу српског народа, а његова љубав, као покретач, дата је Цркви и Христу. Зато је млади Растко кренуо путем којим се ређе иде, путем светлости и истине који га је одвео на Свету Гору.
На чудесној Атонској Гори, заједно са својим оцем-монахом Симеоном, подигао је из пепела манастир Хиландар. Почетком тринаестог века Српска Црква постала је независна од Грчке Цркве. Грчки цар Теодор Ласкар и патријарх Манојло дали су му чин првог српског архиепископа. Године 1219.стварајући српску Цркву стварао је и српску државу и културу.
Први корак у стварању српске културе било је увођење крсне славе као поштовање хришћанских светитеља-заштитника породице. У част првом српском просветитељу школе и факултети данас славе Светог Саву као школску славу и памте оне мудре речи: „Ко је Србин и Савом се као оцем дичи, нек његовим ходи путем и на њега личи."
Свети Сава је у свакој прилици помињао последње речи свога оца Симеона Мироточивог: „ Благословен си Господе! Све што дише нека хвали Господа!“ Савине речи биле су молитва. Његова дела-била су молитва. Његов живот био је богоугодна молитва. Живео је по Јеванђељу. Био је неуморни проповедник божанске речи свима! Подвижник, епископ, милосрдан, светли пример побожности.
Пре свог повратка у Србију, Сава је у монашким испосницама саставио Законоправило по ком ће се уредити црквени живот. Срби ће из овог законика сазнати да је језик исто што и светлост. Поновиће речи чувене повеље Стефана Немање: „Чувај чедо моје мило језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу. Језик је чедо моје тврђи од сваког бедема!“
Сава је овим законом желео мир. Успео је да уведе један висок правни ред стварајући основу за један здрав национални живот. Бринуо се о сиромашнима и болеснима. Штитио робове од самовоље господара, помагао сиротим девојкама... Свима је био све. Његов живот је био химна љубави по којој љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, не горди се, не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада неће престати!
Један мудри човек је рекао – да волети у ствари значи умети запазити и остварити потребе оног другог- потребе ближњих. Сава је својим законоправилом, својим речима и делима остварио потребе српског народа, да имају државу и цркву. Само тако је могао Свети Сава да положи темеље на којима ће се испунити речи цара Давида: „Шта има тако лепо и тако красно него да браћа живе заједно!“
Уочи Савиног повратка у отаџбину, у Србији су настала тешка времена. Сава је решио да мошти светог Симеона Мироточивог пренесе у Србију где ће Срби пред кивотом свог првог државног вође произносити молитве Богу. Златоречиви Сава, лира Духа Светога, Србима доноси молитвеник:
У том су малом молитвенику велике речи писале:
Србија, народ, Студеница, Жича,
Испод црних угарака васкрслог Христа прича...
Ти ми помози, Боже у свему ми се нађи,
Водећи народ свој поведи ме, оснажи...
Љубим сваку планину, пастира а и мрава
И свака је мени река као Морава плава.
Молим Те Свевишњи Боже за свој народ
Понекад прав, а понекад крив
Да заувек будем са њим!
Дошао монах Сава из Свете Горе у Србију да мири браћу.
На једном пољу, угледа двојицу: дигли један на другог ножеве. Монах Сава сјаха са коња па вели: Станите браћо!
-Откуд ти монаше знаш да смо браћа?
- Чим сте потргли ножеве и свађате се око имања, браћа сте. Волиш ли ти- пита Сава старијег- имање или брата?
-Брата наравно!
-А ти?-окрену се Сава млађем брату.
-Ја више волим брата од сто имања... И сад му га, пред Богом, поклањам!
-Не, не!- викну старији- брате ја теби поклањам имање!
-Сад се загрлите, као браћа- вели им калуђер.
Одлазеђи монах Сава помисли:
ЛАКО ЈЕ ПОМИРИТИ БРЋУ ОКО ИМАЊА... АЛИ, КАКО ЋУ ПОМИРИТИ МОЈУ БРАЋУ ОКО ВЛАСТИ? СРБИН ЋЕ СЕ ПРЕ ОДРЕЋИ ИМАЊА НЕГО БРАТА, АЛИ ЋЕ СЕ ПРЕ ОДРЕЋИ БРАТА НЕГО ВЛАСТИ! МОЖДА БИ НАШ СВЕТИ ОТАЦ НЕМАЊА МОГАО ЗНАТИ... ПИТАЋУ ЊЕГОВЕ МОШТИ.. ЗАТО ИХ НОСИМ ИЗ СВЕТЕ ГОРЕ У СРБИЈУ.
|
У приложеном WORD документу можете прочитати лекцију о Светом Сави!
|
,,Оче наш"
|
|
ПОУЧНА ПРИЧА
,,Три стабла"
О МОЛИТВИ И НАЧИНУ КАКО ДА СЕ МОЛИМО
О МОЛИТВИ
Молитва, као радња је присутна у многим културама. Она је пропраћена, што тиховањем, што свечаним обредом. Молитва је саставни део нашег живота. Она је наш тихи разговор са Богом. У молитви ми се захваљујемо Богу за све што нам је дао у животу, славимо Божју величину, а потом тражимо оно што нам је потребно.
Молитви нас је научио Господ Исус Христос. Често је одлазио на тиха и мирна места и молио се Богу. Он нам је оставио молитву Оче наш.То је најважнија хришћанска молитва. Свето Писмо и Старог и Новог Завета је преиспуњено молитвеним вапајима ка Богу. Данас у Цркви имамо многе молитвене химне које су преузете, односно своју основу су нашле у Старом Завету. Значајна старозаветна књига јесте Псалтир, која се код Јевреја читала у многим мометима њиховог живота. Псалтир је описивао сваки сегмент њиховог живота, било током рада, одмора, туге, среће... сваког тренутка су се молитвено обраћали Богу. Када смо учили цара Давида говорили смо како је и због чега настао педесети покајни псалм.
Молитва јесте лична и саборна. Лична молитва је наше правило које код куће читамо, било да је то молитва јутарња, вечерња или пре ручка или свакодневна... Саборна молитва јесте молитва свих окупљених људи у Цркви. Најзначајнија заједничка молитва јесте Света Литургија, када једним устима и једним срцем славимо и величамо пречасно и величанствено име Божје. У Новом Завету нам је Апостол Павле забележио много химни и молитви које су се користиле у оно време, а ушле су у богослужбену употребу Цркве. Касније су многи светитељи писали песме, химне, стихире, што и данас користимо у цркви, а све су то молитве кроз које се сећамо догађаја који су се догодили, а уједно величамо Бога, славимо светитеља и молимо за нас оно што нам је потребно за живот. Сетимо се само светог Романа Мелода, да је постао велики црквени песник. Њега смо помињали при празнику Покрова Пресвете Богородице.
Многе религије у свом култу имају молитву. Молитва у таквим радњама служи за прочишћење унутрашњег човековог бића. Многе религије су молитву испољавали као знак умилостивљења неког вишег бића.
Ученици су погледали петнаестоминутни филм „Три приче“, који говори о искреној молитви једне девојчице која се моли за свог оца. Старац једног манастира је имао виђење где се узнео на небо и чуо само шум ветра. То су биле људске молитве које су се слабо чуле јер су их људи само на устима изговарали. Срце и мисли су били на другом месту, на земљи.
Постоји прелепа прича о чуду светог старца Порфирија Кавсокаливита. Једне прилике, путнички аутобус доживео је незгоду. Путник се у том тренутку прекрстио, и видео је само сенку и кроз маглу лик човека који га је избавио из тешке саобраћајне незгоде. Путујући и обилазећи света места, срео је старца и рекао му да сада јасно разазнаје лик који га је спасио оне ноћи. То сте били ви оче. Дакле, старац Порфирије се те ноћи молио за све оне који су путовали.
Сетимо се многих чуда светог Василија Великог која су се дешавала захваљујући молитви.
Молитва, као радња је присутна у многим културама. Она је пропраћена, што тиховањем, што свечаним обредом. Молитва је саставни део нашег живота. Она је наш тихи разговор са Богом. У молитви ми се захваљујемо Богу за све што нам је дао у животу, славимо Божју величину, а потом тражимо оно што нам је потребно.
Молитви нас је научио Господ Исус Христос. Често је одлазио на тиха и мирна места и молио се Богу. Он нам је оставио молитву Оче наш.То је најважнија хришћанска молитва. Свето Писмо и Старог и Новог Завета је преиспуњено молитвеним вапајима ка Богу. Данас у Цркви имамо многе молитвене химне које су преузете, односно своју основу су нашле у Старом Завету. Значајна старозаветна књига јесте Псалтир, која се код Јевреја читала у многим мометима њиховог живота. Псалтир је описивао сваки сегмент њиховог живота, било током рада, одмора, туге, среће... сваког тренутка су се молитвено обраћали Богу. Када смо учили цара Давида говорили смо како је и због чега настао педесети покајни псалм.
Молитва јесте лична и саборна. Лична молитва је наше правило које код куће читамо, било да је то молитва јутарња, вечерња или пре ручка или свакодневна... Саборна молитва јесте молитва свих окупљених људи у Цркви. Најзначајнија заједничка молитва јесте Света Литургија, када једним устима и једним срцем славимо и величамо пречасно и величанствено име Божје. У Новом Завету нам је Апостол Павле забележио много химни и молитви које су се користиле у оно време, а ушле су у богослужбену употребу Цркве. Касније су многи светитељи писали песме, химне, стихире, што и данас користимо у цркви, а све су то молитве кроз које се сећамо догађаја који су се догодили, а уједно величамо Бога, славимо светитеља и молимо за нас оно што нам је потребно за живот. Сетимо се само светог Романа Мелода, да је постао велики црквени песник. Њега смо помињали при празнику Покрова Пресвете Богородице.
Многе религије у свом култу имају молитву. Молитва у таквим радњама служи за прочишћење унутрашњег човековог бића. Многе религије су молитву испољавали као знак умилостивљења неког вишег бића.
Ученици су погледали петнаестоминутни филм „Три приче“, који говори о искреној молитви једне девојчице која се моли за свог оца. Старац једног манастира је имао виђење где се узнео на небо и чуо само шум ветра. То су биле људске молитве које су се слабо чуле јер су их људи само на устима изговарали. Срце и мисли су били на другом месту, на земљи.
Постоји прелепа прича о чуду светог старца Порфирија Кавсокаливита. Једне прилике, путнички аутобус доживео је незгоду. Путник се у том тренутку прекрстио, и видео је само сенку и кроз маглу лик човека који га је избавио из тешке саобраћајне незгоде. Путујући и обилазећи света места, срео је старца и рекао му да сада јасно разазнаје лик који га је спасио оне ноћи. То сте били ви оче. Дакле, старац Порфирије се те ноћи молио за све оне који су путовали.
Сетимо се многих чуда светог Василија Великог која су се дешавала захваљујући молитви.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------
Лекција о Светом Јовану Крститељу
Свети_Јован_Претеча.docx | |
File Size: | 47 kb |
File Type: | docx |