Ову рубрику посветићемо свим доскочицама, занимљивостима, сећањима која су нам улепшала час, тренутак, дан...
САСТАВ
Забелешка о часу
Сергеј Курћубић III2
Прва ОШ краља Петра II, Ужице
Сваког дана размишљам, одакле сунце, одакле небо и земља, одакле цели свет? Читао сам многе научно – фантастичне књиге, тражећи одговор, али свака ме је још више збуњивала. Никада нисам размишљао да на једном часу од четрдесет пет минута могу да научим више него од годину дана тражећи информације о овом питању. Али једног дана мој се сан , од шесте године, остварио. Било је невероватно када сам од учитеља сазнао да је свет био потпун, у потпуности створен, за само шест дана. То чудо је створио Бог. После тог дана, сваки мој сан је био остварен. Како ли је само изгледао тај први човек који се звао Адам. Било је стварно невероватно тог часа да један учитељ зна више од научника. Схватио сам да је Бог наш Отац и да ми нисмо заправо владари земље, већ ми зависимо од ње. Ово невероватно откриће сазнао сам за само девет година. Ово је веома велики корак за мене и надам се да ће бити још оваквих. Школа је место где од детета можеш да постанеш научник. Највећу заслугу у томе има мој учитељ јер ме је подстакао да још више учим.
Сергеј Курћубић III2
Прва ОШ краља Петра II, Ужице
Сваког дана размишљам, одакле сунце, одакле небо и земља, одакле цели свет? Читао сам многе научно – фантастичне књиге, тражећи одговор, али свака ме је још више збуњивала. Никада нисам размишљао да на једном часу од четрдесет пет минута могу да научим више него од годину дана тражећи информације о овом питању. Али једног дана мој се сан , од шесте године, остварио. Било је невероватно када сам од учитеља сазнао да је свет био потпун, у потпуности створен, за само шест дана. То чудо је створио Бог. После тог дана, сваки мој сан је био остварен. Како ли је само изгледао тај први човек који се звао Адам. Било је стварно невероватно тог часа да један учитељ зна више од научника. Схватио сам да је Бог наш Отац и да ми нисмо заправо владари земље, већ ми зависимо од ње. Ово невероватно откриће сазнао сам за само девет година. Ово је веома велики корак за мене и надам се да ће бити још оваквих. Школа је место где од детета можеш да постанеш научник. Највећу заслугу у томе има мој учитељ јер ме је подстакао да још више учим.
На часу код другака
При крају часа, када смо завршавали причу о Литургији, ученици су описивали своје доживљаје одласка у Цркву. Приче су биле различите. Остало је још Алекса да изнесе своје запажање. Питао сам га, добро Алекса, шта ми то једемо у Цркви на самом крају Литургије? Алекса, сав озбиљан и у жељи да што пре одговори, каже печење учитељу!
При крају часа, када смо завршавали причу о Литургији, ученици су описивали своје доживљаје одласка у Цркву. Приче су биле различите. Остало је још Алекса да изнесе своје запажање. Питао сам га, добро Алекса, шта ми то једемо у Цркви на самом крају Литургије? Алекса, сав озбиљан и у жељи да што пре одговори, каже печење учитељу!
На часу код првака
Од другог полугођа у нашој школи су уведени електронски дневници. Време уписивања часа у папирни дневник кратко траје. Али ми почетници са електронским дневницима... док се учита страница, док се унесе лозинка, провере датуми, провери да ли је заиста све лепо унето, време пролази. У једном тренутку Матија устаје и каже: ,,Наставниче, прође час"!
Од другог полугођа у нашој школи су уведени електронски дневници. Време уписивања часа у папирни дневник кратко траје. Али ми почетници са електронским дневницима... док се учита страница, док се унесе лозинка, провере датуми, провери да ли је заиста све лепо унето, време пролази. У једном тренутку Матија устаје и каже: ,,Наставниче, прође час"!
Доживљај из Врњачке Бање
Врњачка Бања
Како су се дани приближавали нашем путовању узбуђење је постајало све веће. Сви смо са нестрпљењем чекали да осване суботње јутро и са песмом и осмехом кренемо на путовање.
Гледајући раном зором у небо, претпоставили смо да ће нам сунце бити сарадник током излета. Возач Владе и водич Катарина по први пут су имали прилику да посете брдовити Качер и још брдовитије Стапаре сазивајући дечицу у аутобус. Сада, када смо сви на окупу могли смо поћи. Већ при изласку из Ужица зачуло се шушкање кеса и грицкање слаткиша којима су се деца препустила разгледајући зелене пределе јунског дана. Уживање за тренутак прекида објашњење водича на разгласу. Пролазећи овчарско-кабларском клисуром сазнали смо да путујемо српском Светом Гором. Шуме и пропланци у себи крију десет манастира, а брдовите стене у себи две цркве саграђене у пећинама. Дуж пута прати нас мирна Западна Морава. Тиха и бистра показује нам језеро Међувршје где постоји брана за производњу електричне енергије. У наставку препустили смо се звуцима музике, све до Чачка, где смо сазнали да је град саграђен на остацима некадашњег римског града. Пролазећи кроз центар града атмосферу у аутобусу употпунио је смех на рачун чачанског нагласка (отезања). Убрзо угледали смо на брду Љубић цркву посвећену светом цару Лазару као и статуу Танаска Рајића чувеног заштитника Србије иза топова. Изнад нас смењивали су се облаци правећи разне облике, а иза нас остају Градац, како се некада звао Чачак, Мрчаевци и Лађевци са својим аеродромом. Стижемо у Краљево, а потом и у манастир Жичу. Приближавајући се капији манастира осетили смо време средњег века. Кроз причу водича на тренутак смо доживели сам чин крунисања Стефана Немањића. У порти манастира, тискајући се са осталим туристима, као да смо се напрезали да из даљине чујемо ону чувену и најзначајнију беседу Светог Саве „ О правој вери.“ Једно знам, одавде остаће нам за успомену заједничка фотографија.
Поштујући сваки испланирани детаљ маршруте, остало је неколико минута до изненађења. Док смо сумирали претходне утиске, испред нас се појављује табла која показује скретање удесно и правац нашег одредишта, Врњачку Бању. Наш први сусрет са Бањом био је кроз разгледање. Возић „Ћира“ повео нас је у обилазак. Не заостајући за децом, погледи наставника шарали су час лево ка зградама, час десно ка реци и редовима процветалих липа. Када ће освежење? Зачуо се мили глас првака. Освежење је убрзо уследило и то бањском водом. Због укуса воде, мислим да је свима био довољан гутаљ и ни кап више. Мир. Спокој.Рај.Јапански врт. Поново је уследио бањски извор након обиласка чудног и замршеног дрвећа. Сада, сви смо пили воду. Док смо се нагињали крај извора изнад нас, на брду, приметили смо да нас посматра дворац. Решили смо да посетимо то знање, као што је то некада то чинио наш чувени глумац Драган Николић.
Сунце је одлучило мало да се нашали па је јаче загрејало. То нас није спречило да се раширимо по целом парку и препустимо одушку и сладоледу. О напокон! Зачуо се гласић, сада једног другака, овде је извор нормалне воооде! Нема укуса и може да се пије. Смех.
Преко моста љубави могли смо купити сувенире и успомене као траг и сећање на овај дан. У колони, сада мало уморни, упутили смо се на станицу. Шушкање, смештање, разгледање ко је шта купио. Изласком на магистралу почели смо песму, за свачији укус. Повратак. Леп осећај и жеља да се поново овде вратимо. Још једном нас је на паузи од вожње угостио чувени „Мерак“. Испред нас Ужице и раширене руке родитеља који чекају своју децу. Хвала свима, а нарочито сунцу које је се до самог предвечерја изборило са облацима. Сада када смо сви отишли кућама на одмор и оно се повукло и пустило да нас звуци кишних капи успавају уз понеки одсјај муње.
Како су се дани приближавали нашем путовању узбуђење је постајало све веће. Сви смо са нестрпљењем чекали да осване суботње јутро и са песмом и осмехом кренемо на путовање.
Гледајући раном зором у небо, претпоставили смо да ће нам сунце бити сарадник током излета. Возач Владе и водич Катарина по први пут су имали прилику да посете брдовити Качер и још брдовитије Стапаре сазивајући дечицу у аутобус. Сада, када смо сви на окупу могли смо поћи. Већ при изласку из Ужица зачуло се шушкање кеса и грицкање слаткиша којима су се деца препустила разгледајући зелене пределе јунског дана. Уживање за тренутак прекида објашњење водича на разгласу. Пролазећи овчарско-кабларском клисуром сазнали смо да путујемо српском Светом Гором. Шуме и пропланци у себи крију десет манастира, а брдовите стене у себи две цркве саграђене у пећинама. Дуж пута прати нас мирна Западна Морава. Тиха и бистра показује нам језеро Међувршје где постоји брана за производњу електричне енергије. У наставку препустили смо се звуцима музике, све до Чачка, где смо сазнали да је град саграђен на остацима некадашњег римског града. Пролазећи кроз центар града атмосферу у аутобусу употпунио је смех на рачун чачанског нагласка (отезања). Убрзо угледали смо на брду Љубић цркву посвећену светом цару Лазару као и статуу Танаска Рајића чувеног заштитника Србије иза топова. Изнад нас смењивали су се облаци правећи разне облике, а иза нас остају Градац, како се некада звао Чачак, Мрчаевци и Лађевци са својим аеродромом. Стижемо у Краљево, а потом и у манастир Жичу. Приближавајући се капији манастира осетили смо време средњег века. Кроз причу водича на тренутак смо доживели сам чин крунисања Стефана Немањића. У порти манастира, тискајући се са осталим туристима, као да смо се напрезали да из даљине чујемо ону чувену и најзначајнију беседу Светог Саве „ О правој вери.“ Једно знам, одавде остаће нам за успомену заједничка фотографија.
Поштујући сваки испланирани детаљ маршруте, остало је неколико минута до изненађења. Док смо сумирали претходне утиске, испред нас се појављује табла која показује скретање удесно и правац нашег одредишта, Врњачку Бању. Наш први сусрет са Бањом био је кроз разгледање. Возић „Ћира“ повео нас је у обилазак. Не заостајући за децом, погледи наставника шарали су час лево ка зградама, час десно ка реци и редовима процветалих липа. Када ће освежење? Зачуо се мили глас првака. Освежење је убрзо уследило и то бањском водом. Због укуса воде, мислим да је свима био довољан гутаљ и ни кап више. Мир. Спокој.Рај.Јапански врт. Поново је уследио бањски извор након обиласка чудног и замршеног дрвећа. Сада, сви смо пили воду. Док смо се нагињали крај извора изнад нас, на брду, приметили смо да нас посматра дворац. Решили смо да посетимо то знање, као што је то некада то чинио наш чувени глумац Драган Николић.
Сунце је одлучило мало да се нашали па је јаче загрејало. То нас није спречило да се раширимо по целом парку и препустимо одушку и сладоледу. О напокон! Зачуо се гласић, сада једног другака, овде је извор нормалне воооде! Нема укуса и може да се пије. Смех.
Преко моста љубави могли смо купити сувенире и успомене као траг и сећање на овај дан. У колони, сада мало уморни, упутили смо се на станицу. Шушкање, смештање, разгледање ко је шта купио. Изласком на магистралу почели смо песму, за свачији укус. Повратак. Леп осећај и жеља да се поново овде вратимо. Још једном нас је на паузи од вожње угостио чувени „Мерак“. Испред нас Ужице и раширене руке родитеља који чекају своју децу. Хвала свима, а нарочито сунцу које је се до самог предвечерја изборило са облацима. Сада када смо сви отишли кућама на одмор и оно се повукло и пустило да нас звуци кишних капи успавају уз понеки одсјај муње.
ЖИЧА
РЕЧ КОЈА САБИРА СВЕ РЕЧИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА,
КОЈЕ СУ БИЛО КАДА НАСТАЛЕ И ОНЕ КОЈЕ ЋЕ БИЛО КАДА НАСТАТИ.
ЖИЧА-ЖИВИ ЖИВОТ ЖИВОГА ЖИВОТА.
СТОЖЕР ОКО КОЈЕГ СЕ ОКУПЉА СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО. ПРОШЛО И БУДУЋЕ.
ЖИЧА О НАМА СВЕ ЗНА, А МИ О ЊОЈ ТЕК ПОНЕШТО.
МИЛОЈЕ РАДОВИЋ
РЕЧ КОЈА САБИРА СВЕ РЕЧИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА,
КОЈЕ СУ БИЛО КАДА НАСТАЛЕ И ОНЕ КОЈЕ ЋЕ БИЛО КАДА НАСТАТИ.
ЖИЧА-ЖИВИ ЖИВОТ ЖИВОГА ЖИВОТА.
СТОЖЕР ОКО КОЈЕГ СЕ ОКУПЉА СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО. ПРОШЛО И БУДУЋЕ.
ЖИЧА О НАМА СВЕ ЗНА, А МИ О ЊОЈ ТЕК ПОНЕШТО.
МИЛОЈЕ РАДОВИЋ
Страдање Господа Исуса Христа
Исус Христос је ухапшен, осуђен, бичеван и на крају разапет на крсту, под оптужбом да је завереник против римског царства. Умро је разапет на крсту што је био понижавајући начин којим су Римљани кажњавали побуњенике. Руке и ноге су му биле прободене клиновима. На глави је имао круну од трња, коју су му окачили римски војници да би га исмевали и назвали царем. Висећи на крсту Исус је умирао у страшним мукама и према предању да би му скратио муке, легионар под именом Гај Касије га је пробо копљем. Верујући Исусу и Његовом учењу касније добија ново име Лонгин. Касније и сам постаје светац. Копље судбине или „Лонгиново копље“ добија назив по њему. Право копље још увек није утврђено где се налази. Постоје три копља, једно се налази у Бечу, једно у Јерменији, а треће у Ватикану. Још увек није познато које је право копље. Христова круна од трња и клинови којима је био прободен налазе се у Паризу, у цркви Нотр Дам, која је пре неколико дана изгорела. Круна и клинови су сачувани иако за њих није утврђено да ли су прави. Постоји још једна мистериозна реликвија која се везује за Исуса Христа. То је свети Грал или пехар из кога је Исус пио вино на Тајној Вечери. Постоји тврдња да је пехар пронађен и да се чува у Шпанији. Такође ни ова реликвија није пронађена и не зна се да ли је права.
Емилија Виторовић IV2,
ученица Прве ОШ краља Петра II, Ужице.
Исус Христос је ухапшен, осуђен, бичеван и на крају разапет на крсту, под оптужбом да је завереник против римског царства. Умро је разапет на крсту што је био понижавајући начин којим су Римљани кажњавали побуњенике. Руке и ноге су му биле прободене клиновима. На глави је имао круну од трња, коју су му окачили римски војници да би га исмевали и назвали царем. Висећи на крсту Исус је умирао у страшним мукама и према предању да би му скратио муке, легионар под именом Гај Касије га је пробо копљем. Верујући Исусу и Његовом учењу касније добија ново име Лонгин. Касније и сам постаје светац. Копље судбине или „Лонгиново копље“ добија назив по њему. Право копље још увек није утврђено где се налази. Постоје три копља, једно се налази у Бечу, једно у Јерменији, а треће у Ватикану. Још увек није познато које је право копље. Христова круна од трња и клинови којима је био прободен налазе се у Паризу, у цркви Нотр Дам, која је пре неколико дана изгорела. Круна и клинови су сачувани иако за њих није утврђено да ли су прави. Постоји још једна мистериозна реликвија која се везује за Исуса Христа. То је свети Грал или пехар из кога је Исус пио вино на Тајној Вечери. Постоји тврдња да је пехар пронађен и да се чува у Шпанији. Такође ни ова реликвија није пронађена и не зна се да ли је права.
Емилија Виторовић IV2,
ученица Прве ОШ краља Петра II, Ужице.